IN MEMORIAM - Miki Pavićević


MIHAILO – MIKI PAVIĆEVIĆ
(12.03.1943- 03.01.2009.)

Od posledica srčanog udara u subotu 03.januara 2009. je umro Mihailo - Miki Pavićević, višedecenijski sportski pregalac, bivši član Stručnog saveta  Košarkaškog saveza Srbije i direktor najstarijeg košarkaškog kampa na Balkanu.

Kroz kamp na Zlatiboru je, od njegovog osnivanja na Zlatiboru 1976. godine, prošlo bezbroj asova jugoslovenske i svetske košarke.

Pavićević je bio jedan od osnivača kampa koji je zaživeo pre nešto više od tri decenije. U proteklom periodu prve košarkaške korake na tom kampu naučilo je više od 30.000 dečaka i devojčica, a mnogi od njih kasnije su nosili dres jugoslovenske reprezentacije.

Na Zlatiborskom kampu, koji danas nosi ime legendarnog profesora Aleksandra Nikolića, usavršavali su se i mnogi stručnjaci, danas slavljeni i hvaljeni širom sveta.

Iako su ih putevi vodili na razne strane, svi oni su se leti rado vraćali kampu na Zlatiboru, pre svega zbog, kako su isticali, Mikija Pavićevića.

Pavićević je sahranjen u ponedeljak 5. januara na Novom groblju u Užicu u 14,00 sati.

 

BOLNI RASTANAK

Bio je jedan od nas, zaljubljenika u kosarku, koji su ne samo igrali, vec i učinili sve da poklonika ovog sporta bude što više, da se izgrade tereni i sale, da igra pod koševima bude magnet za najmlađe, da se osvoje brojna priznanja na evropskoj i svetskoj sceni…

Umeo je kao retko ko, da oko svojih ideja okupi sledbenike, da pokrene uspavane, da ulije veru i nadu neodlučnima, da bez obzira na prepreke ostvari željeni cilj.

Ostaje za pamćenje ono sto je najviše njegovom zaslugom učinjeno osnivanjem prvog košarkaškog kampa u ex Yu, na Zlatiboru, i njegovim delovanjem u protekle 33 godine.

Trebalo je da svi zajedno učestvujemo u radu 34-og po redu košarkaškog kampa na Zlatiboru ali, nas dragi prijatelj je požurio, okupio nas je ranije, jer je otišao na put bez povratka, da se oprosti,
ne samo od nas, vec i od svoje porodice, rodjaka, komsija, prijatelja sa kojima je saradjivao na različitim poslovima…

Na tužnom rastanku bili smo svi mi koji smo ga voleli, koji smo ga poštovali kao prijatelja, druga, brata…, svi koji ćemo pokušati da tugu zamenimo sećanjem na sve što je učinio za svoju porodicu, za svoje bližnje, za prijatelje, drugove, poznanike i za veliku, ne brojivu armiju
dečaka i devojčica zaljubljenika u košarku.

MNOGO JE LEPIH USPOMENA, DA TE VEČNO PAMTIMO,
DA TE POMINJEMO I O TEBI SA PONOSOM PRIČAMO I DA TE NIKADA NE ZABORAVIMO

**************************************************************
ZLATIBORSKI KAMP - MIKIJEV NEOBORIVI TESTAMENT KOŠARKAŠKOJ MLADOSTI

Početkom godine srpska sportska javnost, pre svega košarkaška, ostala je siromašnija za čoveka neiscrpne energije i dečačkog duha, Mihaila Mikija Pavićevića, koji je svoje znanje o jednom od naših najtrofejnijih i najpopularnijih sportova "utkao" u generacije mališana - polaznika čuvenog kampa igre "pod obručima" u jedinstvenom ambijentu Zlatibora.

Ime kampa "Aleksandar Nikolić" dovoljno govori o stepenu ozbiljnosti i odgovornosti za
rad sa hiljadama dece koja su stasavala kao igrači i ljudi uz "dirigentsku palicu" vrhunskih trenera čiju je selekciju vršio Pavićević.

Od osnivanja kampa 1976. godine Pavićević je i u najtežim okolnostima i iskušenjima kroz koja su prolazile naša zemlje i sport u celini ostajao dosledan principima na kojima počiva razvoj košarke i moralnim i profesionalnim načelima čuvenog "Profe" koji je skromno tvrdio da bi kamp "mogao da nosi i Mikijevo ime".

Ako je suditi po mestu i načinu na koji su svoje prve sportske korake načinili, Pavićević se može nazvati i "sportskim ocem", a kamp "kućom" sada već košarkaških legendi Aleksandra Đorđevića, Predraga Danilovića...

Svakog leta na Zlatiboru je dočekivao i ispraćao trenere svetskog kalibra poput Božidara Maljkovića, Željka Obradovića, Svetislava Pešića, Radomira Antića, Ratka Joksića, Željka Lukajića, teško ih je nabrojati sve, i kroz neponovljiva druženja uspevao da ih relaksira od napora tokom sezona u najjačim evropskim klubovima.

Ključ dobre organizacije i uspeha i u godinama kada je širom Srbije "niklo" mnogo ustanova sličnog profila, možda najbolje odslikavaju reči koje je svojevremeno izrekao Nikolić:"Na ovom kampu sve funkcioniše odlično. Moram da istaknem, u najvećoj meri zahvaljujući Mikiju, jer je celog sebe posvetio ovoj deci".

Po okončanju igračke karijere Pavićević je 33. godine, uprkos bolesnom srcu, uz pomoć državnih institucija, ali i sportskih i ličnih prijatelja - Bratislava Đorđevića, Željka Kuzmanovića, Dimčeta Kofileskog ... za sportsku scenu osposobio više od 30.000 dečaka i devojčica od kojih su mnogi kasnije nosili dres reprezentacije.

Oproštaju od Mikija, 5. januara na Novom groblju u Užicu, prisustvovali su oni koji su ga voleli i divili se njegovoj energiji i umeću da je prenese mladima, svesni da je njegova najznačajnija ostavština, zlatiborski kamp, zalog za budućnost srpskog sporta.

Mikijevo ime i život koji mu je posvetio, kao i ime čoveka po kojem je nazvan, obavezuju naredne generacije da očuvaju i nadgrade blistavu tradiciju najstarijeg kampa na ovim prostorima. 

SEĆANJE PRIJATELJA

Davne 1972. godine bio sam sa košarkašima Crvene zvezde na Zlatiboru, pripremajući se za narednu sezonu. Tada sam bio opčinjen uslovima te naše vazdušne banje i tada se i rodila ideja o idealnom mestu za okupljanjem mladih, koju sam podelio sa Mikijem, koju je prihvatio, da bismo je 1976. godine i ostvarili.

U istoriji kampova u Jugoslaviji najznačajnije ime zauzima Mihailo Miki Pavićević, jer je 33 godine živeo za to zlatiborsko druženje i zajedničko življenje, za kamperski pokret.

Godine 1973. u Kalni postao je trener da bi okupljajući "Zlatiborske mudrace" shvatio da je stručni rad drugi faktor u stvaranju sportskih rezultata. Na Zlatibor su dolazili najbolji koje je naša košarka imala ne libeći se rada sa početnicima. Sa saradnicima je stvoren najkvalitetniji program koga se držao do zadnjeg kampa.

Bio je graditelj. Ostala mu je želja da se na Zlatiboru izgradi olimpijsko sportsko selo, što je ostavio u amanet da se u narednom periodu, uključujući sve sportske i društvene faktore i ostvari.

Obaveza svih nas, bivših i sadašnjih kampera, jeste da nastavimo, da se ovo kultno mesto naše košarke održi, i da njegovu energiju usmerimo kao novi motiv da razvoj, školovanje, usavršavanje dobiju kroz novi model i novi kvalitet.

Njegov osmeh, duhovitost, entuzijazam i ljubav, koju je svih ovih godina darivao svima nama nećemo nikada zaboraviti.

Bata Djordjević
----------------------------------------------
Dragi Miki!

Puno je godina prošlo od naše mladosti u Beogradu, da bi se posle 42. godine ponovo sreli na Zlatiboru: pokojni prijatelj Roga, Ti i ja. Budili smo zajednička sečanja. Ali smrt ne bira. Uzela nam je čoveka u punom značenju te reči. Čoveka predanog radu i druženju, čoveka velikog srca. Razgovarali smo telefonom za novu godinu 2009 i radovali se ponovnom susretu na kampu pokojnog »profe«.

Ostat će velika praznina iza tebe i velika tuga. Svima sućut, a pogotovo svim njegovim.

Prof. Mile ČEPIN, KK Elektra