REKLI SU O KAMPU

REKLI SU O KAMPU

Bratislav Bata Đorđević-  „Napravili smo kamp da edukujemo igrače i trenere“

Kako je sve počelo?

Godine 1972. košarkaši Crvene zvezde su se pripremali na Zlatiboru. Jedan neobavezni razgovor dva košarkaška zaljubljenika Mikija Pavićevića i Bratislava Đorđeviča, doveo je do formiranja prvog košarkaškog kampa za devojčice i dečake.

„Sećam se, tog leta. To su poslednje pripreme pre nego sam otišao iz Zvezde. Šetao sam sa Mikijem i u jednom momentu mi se otelo, „Vidi bre ovo, hajde da tu preko leta dovedemo decu“, kaže Bratislav Đorđević. “   Pre nego se nastavila priča o prvim godinama kampa, Đorđević, koji uz Pavićevića važi za idejnog tvorca kampa, objašnjava kako je ideja sprovedena u delo.

„Kao trener vrhunskog tima, kakav je Crvena zvezda u to vreme bila, ja sam bio predsednik Stručnog saveta Košarkaškog saveza Srbije. Kao takav, uspeo sam uz podršku svih struktura i kolega, da tu slobodno mogu da kažem, prvu od mnogih vizionarskih ideja koje su se rađale i sprovodile realizujem. Kako? Lako! Imali smo entuzijazam, poznanstva i pre svega cilj. A  cilj nam je od prvog dana bio da edukujemo igrače i trenere“, priča Đorđević.

On ističe, da je od momenta začetka ideje do stvaranja Kampa, prošlo manje od tri godine:  „Bilo je vremena, da spremimo sve kako treba. Da organizujemo sve. Da znamo gde će deca spavati, trenirati, hraniti se. O svemu tome smo pričali prilikom svakog susreta sa košarkaškim pregaocima sa svih strana. Pa se tako desilo da nam Preva dovede decu iz Čačka, da iz Užica dolaze dečaci i devojčice. Svi smo se trudili da i tokom leta radimo nešto korisno, kako za sebe tako i za decu“.

Dok sa setom govori o početcima kampa,  Bata napominje po njemu najbitniju stvar: „Nama je od starta, kada smo pešačili od Golije do Čigote, gde je bio teren za trening i to tako što lopta nije smela da padne na tlo, bio cilj da obučavamo trenere. Zašto? Zato što smo po metodama, koje smo od starta započeli, zamislili da igračima damo što više novih informacija, a da trener koji sa njima dođe na kamp u saradnji sa nama dobije plan rada za godinu dana, sa jasnim smernicama šta kod kog igrača pojedinačno treba da ispravlja ili usavršava. Zato je i po cenu gubitka i dela profita i danas kada je sve pretvoreno u jurnjavu za novcem, nama prioritet da na kampu usavršavama svakoga, od igrača, trenera, pa i novinara, koji nas stalno prate i posećuju.“

Kad se pomene profit, čovek koji uvek podvlači da je dužan košarci,  kaže da je kamp kroz vizionarstvo bio  preteča mnogo čega:  „Kroz pozicije koje smo imali i u Savezu i u gradovima iz kojih su poticali kamperi, gledali smo kako da se proširimo i pređemo na što viši nivo samofinansiraja. Jasno nam je bilo da moramo napraviti preduzeće, koje će praviti novac“.

Đorđević kaže da je krajem osamdesetih godina prošlog veka Kamp otišao korak dalje, pa je osnovano preduzeće „Junior“.

„U stanu mojih roditelja 1989. godine, dakle nešto pre rata osnovaloi smo preduzeće „Junior“ sa kojim smo želeli da delatnosti ne samo kampa, nego i košarke podignemo na viši nivo. Tada smo došli na ideju da se bavimo izdavaštvom, da pronađemo sponzore i pokrenemo projekat minibasketa. „

„Tako se pojavila ideja da “Coca – Cola” bude sponzor minibasket projekta. Ono što se kasnije desilo, a bilo je veoma važno, iako nas je malo odvojilo od samog kampa, je da su čelnici Coca -cole, tražili da se projekat minibasketa raširi na celu Jugoslaviju. Imali smo sreću da je generalni sekretar jugoslovenskog saveza Radomir Šaper opet video dalje od trenutka i rekao samo „Pa raširićrmo projekat, to nije problem! “

Dok priča o kampu, Đorđević kaže da mu je teško da se seti svega, možda i zato što posle 40 godina neki od ljudi više nisu živi.

„Kada se govori o ljudima na kampu, treba da kažemo nekoliko stvari. Prvo, za nas je presudno bilo što je Miki sve vreme bio u Užicu, nevezano da li je to sa početka jedna ili dve smene ili sada kada smo tu čitavo leto, bio je na kampu. Drugo, uspevali smo da dovodimo najbolje trenere. Džim Gadžer je na primer knjigu „Moderna košarka“ koju mnogi smatraju jednom od najboljih, osmislio i napisao na Zlatiboru. Došao je video šta i kako radimo, rekao da to nema u Americi i rešio da nam ispriča kako on radi. To je zabeleženo i izdato preko našeg „Juniora“. I ne samo to, mnogo je materijala, članaka, TV emisija, koje smo napravili. A sve u svrhu razvoja košarke, ne samo kampa.  A treće to poverenje koje smo gradili prema deci se raširilo, po svetu pa danas na kampu jednako pričamo, srpski i engleski.“

Sve vreme se provlači socijalna komponenta kampa.

„Do nje se uvek držalo. Upravo smo kroz te dodatne delatnosti osnovane pomoću Juniora uspevali da napravimo novčane fondove, kojima smo najugroženijoj deci sami plaćali boravak na kampu. U vreme rata u SFR Jugoslaviji, pomagali naše košarkaške prijatelje, ne novcem već onim što im je bilo najpotrebnije. Tako nešto se i 2009. godine desilo sa decom sa Kosmeta koje je selektirala i dovela Lucija Stanišić. To je veoma važno za nas i  oduvek smo držali do toga da pomoć ne dajemo u novcu, već da pitamo šta vam je neophodno i da to nabavimo tako što će plaćanje izvršiti donator kojeg smo pronašli. Zato i ne stoji priča, da se preko Kampa neko bogati. Nema šanse, jer nikada nismo videli novac, koji smo davali za razna sponzorstva“.

Na pomen profesora Aleksandra Nikolića, Đorđević podvlači:  „Sa trenerske strane on je uz Dimčeta Kofilevskog uradio mnogo. Jer je u metodama koje smo postavili napravio sistematizaciju. On je tačno i sistematično napisao program do kog se došlo tako što su sublimirane sve naše letnje diskusije i zapažanja. To je Biblija za trenera, jer iako se ona teško može kompletno sprovesti na kampu, u njoj je napisano sve što on treba da uradi tokom godine. Uz to ima i predloge kako da unapredi svakog igrača pojedinačno, a što dobije od strane stručnog rukovodioca smene .“

 

 

Ratko Joksić – “Svi kampovi koriste našu metodiku“

Ratko Joksić je jedan od retkih živih svedoka nastanka zlatiborske košarkaške priče, oličene u četiri decenije rada kampa AKK „Aleksandar Nikolić.

Danas četrdeset godina kasnije Ratko Joksić, poznat po radu sa mlađim kategorijama u Čačku, ali i klubovima i školama košarke u Rusiji (CSKA) i Bugarskoj (Levski), smatra da je rad sa decom najlepši deo košarke:

„Bata Đorđević i Miki Pavićević su na ideju da pokrenu kamp i došli misleći na decu. Sa mališanima je istovremeno i lako i teško raditi. Lako je, jer oni posebno kada su u grupi poštuju pravila koja se postave, a teško jer, svako dete ima posebnosti i traži različit pristup. Ali vremenom se za sve njih nađe model koji im je prihvatljiv.“, počinje Joksić priču o kampu.

Za njega najbitniji deo priče o Kampu su treneri.

„Svi treneri koji su prošli rad na  kampu, danas i kod nas i na drugimn kampovima, rade koristeći metodiku rada koja je uspostavljena na terenima kod Čigote. To je dokaz da smo radili i radimo kako treba“, kaže Joksić i podvlači:

„Kada pričate o kampovima, morate da znate da su oni za decu najznačajniji u smislu vaspitanja i discipline. Na njima vlada spartanski režim kojeg se svako pridržava bez razlike da li je trener, kamper ili gost. Zato je bitno da treneri  uvide sistem po kom se radi i dobiju plan kako da taj sistem  sprovedu u delo“, kaže Ratko.

Dok govori o kampu „AKK Aleksandar Nikolić“, iskusni trener podvlači:

„Kod nas na  kampu, treneri neprekidno razgovaraju sa kolegama. U tim razgovorima svako ima jednako pravo glasa, može da kaže šta misli. Nije se ovde učilo kako će Real da igra napad, ali se učilo kako pravilno gledati košarku i znanje preneti deci. Tako se stvaraju programi u kojima je data smernica za dalji rad. Kroz tu vrstu diskusije sve ono što valja u košarci je dobilo početni zamajac, koji je kasnije realizovan. Jer ne zaboravite da se počinje iz ničega. Ali košarka je uvek imala uspeha i bila ono što će interesovati decu“.

Joksić sa puno emocija govori o vremenu kada je Kamp bio u povoju.

„Tada nije bilo programa po kojem se radilo, već smo sate i sate proveli pričajući sa trenerima i decom. Predrag Vučićević iz Čačka, Rašo Tripković iz Požege, Ivan Tometić iz Leskovca, dva ili tri profesora fiskulture su počinjali sa nama. Umalo da zaboravim Batu Lojanicu, koji je bio tehniko. To su bili ljudi koji su u početku radili, a i danas ih se sa radošću sećam. Ma nema u Srbiji trenera koji je bitan, a da nije prošao kroz kamp i na njemu dobiju osnovu košarkaške filozofije.“

Joksić kada govori o kampu, kaže da se i kroz rast smena vidi njegov rast.

„Prvih godina bila je samo jedna smena od deset dana. Kasnije smo rasli polako, pa smo broj smena povećali na tri pa na šest smena tokom leta. Kako je kamp rastao, tako je i broj objekata i terena povećan“, sa osmehom kaže Joksić i dodaje:

„Bilo je smena sa po 360 dece. Ali nikada pa čak ni kada smo u Goliji imali zajednička spratna kupatila ili pravili tuševe napolju, nismo imali nikakv problem. Jer deca su od ujutro do uveče aktivna, trčanje, hrana dva treninga, sporedne aktivnosti (stoni tenis, streljaštvo, izleti…) i sve je jasno isplanirano.“

Za kraj Ratko sa posebnim ponosom ističe sledeće:

„Mnogo trenera koji su došli na kamp i radili danas su sasmostalni i rade u klubovima u Srbiji i inostranstvu: Vlada Jovanović, Saša Grujić, Dragan Ratković… To je naš ponos i dokaz da radimo kako treba“.

 

Borisav Bora Džaković

„ Zahvaljujući entuzijazmu  rukovodstva kampa , Bata, Miki, Dimče , a sada I njihovi naslednici,  kamp je opstao više od 40 godina, jer Kamp ima „dušu“ i jednu zajedničku ljubav – košarku, bez menadžerskih i finansijskih interesa. Nema vrhunskoh trenera ili igrača, koji nije, ili kao dete, ili kao stručnjak boravio ili radio na kampu na Zlatiboru, što je dalo pokretačku snagu i doprinosilo opstanku kampa. Vrhunski treneri razmenjujući svoja iskustva i znanja, prenosili su to iz godine u godinu na mlade i nastavili da stvaraju nove vrhunske trenere, pogotovu za rad sa mladima. A to što je  profesor Aleksandar Nikolić svoje poslednje godine života proveo radeći na ovom kampu, ostavilo je veliku obavezu i zadatak da nastavimo da radimo vrlo odgovorno, jer bez velikog rada, stalnog učenja, odricanja, nema uspeha, pogotovu u radu sa decom!“

Borivoje Cenić

„Proteklo je više od 40 godina od osnivanja ovog najstarijeg i najuspešnijeg kampa u našoj zemlji. Veličina kampa se ogleda u stalnom okupljanju velikog broja dečaka i devojčica koji su svoja osnovna znanja iz košarke učeći po programu najistaknutijeg trenera , pok.  profesora Aleksandra Nikolića. Pod njegovim rukovodstvom naši poznati treneri takođe su usavršavali svoja znanja , a među njima su: Maljković, Joksić, vujošević, Džaković i mnogi drugi. Ostaje uspomena da su saša Đorđević i Danilovičć, pok. Brkić,  pa, Bodiroga , Čabarkapa, perjanice ovog sjajnog kampa. Za odlično osmišljenu organizaciju ovog kampa , čija je osnova jedna velika porodica, gde deca osim košarke, uče da poštuju osnovne životne vrednosti, neguju drugarstvo, prijateljstvo,  bio je zaslužan  glavni stub kampa, veliki entuzijasta, Miki Pavićević, koji je to svojim primerom i dokazivao!“

 

Svetislav Pešić – „Tako se neguje struka“

„ Često sam bio gost košarkaškog kampa na Zlatiboru i učestvovao kao predavač. Kamp je oduvek imao  izuzetan značaj sa aspekta i igrača i trenera kao i u formiranju košarkaških ličnosti. Zbog mojih obaveza u inostranstvu imam malo slobodnog vremena i retko stignem da odem do Zlatibora , ali ga se rado sećam.“

 

Željko Obradović – „ Od rada ne boli glava”

„ Iako sam u to vreme bio aktivan igrač,  pojavio sam se na kampu kao trener- pripravnik. Bila je to lepa prilika  da se oprobam kao neko ko nije na parketu. Zlatibor je uvek bio mesto gde se žestoko radilo, bez obzira na uzrast. I danas, svaki put kad sam na Zlatiboru, ne propustim da posetim kamp, popričam sa decom i održim predavanje trenerima.“

 

Aleksandar  Saša Đorđević – „ Navikavanje na košarku”

„ Košarkaški kampovi izuzetno su značajni u razvoju svakog igrača. Mladi najpre stiču nova poznanstva, navikavaju se na život u grupi, što je dosta važno, nauče da izvršavaju obaveze, jer profesionalni sportisti nemaju pravo na boemski pristup poslu. Radom na ovom kampu rukovode iskusni stručnjaci koji akcenat stavljaju na individualnu tehniku igrača. Upravo ta komponenta je od odlučujućeg značaja za  svakog košarkaša. Meni je boravak na kampu puno pomogao i sa zadovoljstvom se prisećam tih dana.“

 

Željko Lukajić –„ Na Zlatiboru sam iz poštovanja prema Mikiju i Profesoru“

„Svake godine dođem na Zlatibor bar na nekoliko dana, iz poštovanja prema Mikiju Pavićeviću, sa kojim sa istog dana upisao Višu trenersku školu u Sarajevu i Aci Nikoliću, sa kojim sa imao čast da sarađujem. Profesor Nikolić je napravio program kampa, koji se i danas sprovodi i koji edukuje pre svega trenere, koji, posle rada na Zlatiboru, treba daci da daju informacije i obogate njihovo košarkaško znanje“.

Lukajić je posle malo razmišljanja, rekao:

„Kamp je mesto na kojem košarkaški može mnogo da se napreduje, ali je i svakako najbolji vid socijalizacije i sportskog vaspitanja svih nas. Tu nema odstupanja. Svi zajedno ustajemo, spremamo sobe, idemo na razgibavanje, doručak, treninge, pričamo… Niko nije pošteđen niti mu je bilo šta uskraćeno“, rekao je Lukajić.

Pričajući o vremenu kada je bio rukovodilac smene na kampu, popularni Struja se setio jednog za njega veoma važnog detalja:

„Svakoga dana treneri su imali zadatke, koji su na treningu morali da se ispune. A kada dođe večernja utakmica, ne igramo da bi pobedili, već da bi izvodili elemente na kojima smo toga dana radili. Po meni je to suština. Dati deci informaciju.  Ali ne zaboraviti da svaki igrač mora na treningu dobiti jednaku količinu zadataka, pažnje, pohvale, grdnje, galame… Jer svako ima svoju ulogu i šansu da nauči da se bori. Jer u sportu nema protekcije niti prevare. Oni koji su spremni da se bore prolaze, ostali u nekom momentu ostanu iza.“

Pričajući o kampu i košarci, Lukajić je imao potrebu da kaže i ovo:

„Trener ne pravi igrača.  Da ga pravi i da tačno zna kako se to radi, on bi kad načini prvog u životu radio samo to. Igrač se traži, kopa. Kao i kopači zlata, svi rade, a samo jedan nađe grumen. E, kada ga pronađem, ja treba samo da mu ukažem put do uspeha. I verujte mi, srećan sam kada na primer Markovića, Mačvana ili neke druge koje sam imao sreće da treniram vidim sa medaljama. Dođem i poklonim im se. To je za mene najveća nagrada“  .

Kada je pomenuo Mačvana, Lukajić se nasmejao i nastavio:

„Pričao sam sa Makijem i u jednom momentu mu rekao, da bi možda bilo bolje da sam ga ranije video. On se nasmejao i rekao, da sam mogao na Zlatiboru, gde je kao dečak dolazio iz Vukovara. Bio sam zbunjen, a on mi je objasnio da je dolazio, baš kada sam bio u smeni.

 

Marina Maljković –„ Kamp je bio moje letovanje “

Marina Maljković se retko smeje. Ali pomen Kampa izmami širok osmeh i dobro raspoloženje, jer kako kaže to je neraskidivi deo njenog života od kada pamti.

„Pitajte starije trenere, možda se oni sećaju, kada sam prvi put došla. Imala sam pet, šest, godina. Plakala sam da me vode na Zlatibor, za mene je to bilo normalna stvar, kao što mi je prirodno da svakoga dana perem zube. Dok su druga deca išla na more, ja sam dolazila na kamp i bila košarkašica kao i svi ostali…“, kaže Maljkovićeva.

Pomalo sa setom seća se tog vremena.

„Kažu bila sam dete koje je mnogo trčalo i odlično šutiralo. Ja sam najbolji šuter bila“, sa osmehom kaže Marina i dodaje:

„Svašta mi se tamo dogodilo. Za mene je jako važno da sam tamo stekla mnogo prijatelja sa kojima sam i danas u kontaktu. Mog prvog saradnika Miloša Pađena, upoznala sam 2009. godine upravo na Zlatiboru. Sarađivali smo kasnije i u Partizanu, reprezentaciji Srbije, Lionu…

O vremenu kada je bila kamper Marina kaže:

„Teško mi je da nađem prave reči. Prvo čega se setim je Miki. Miki Pavićević je simbol tog kampa, prvi čovek kojeg se setite kada kažete Kamp na Zlatiboru. Uz to, meni je kao detetu bila čast i zadovoljstvo da slušam šta me savetuju Aca Nikolić, Bora Cenić, Sija Nikolić, Bora Džaković… Grupe kojih sam član bila trenirali su i Vlada Jovanović, Jovica Antonić… Izvinite, ako sam nekoga zaboravila, svi ste vi moji prijatelji i kolege sa kojima i danas sarađujem“, kaže Marina.

Posle igračkih godina na kamp je došla kao trener.

„S početka 2000. godina prvi put sam sedela na strani stola na kojoj su treneri. Ratko Joksić i Sija Nikolić su bili treneri i sada se ježim kad pričam o tome. Ali sva ta iskustva su mi pomogla da 2009. godine napravimo kamp za devojčice. Sa ponosom mogu da kažem, da smo i u tome uspeli“, ističe Maljkovićeva.

Na opasku da ljudi koji su sve vreme deo zlatiborske priče kažu da je kampom za devojčice zaokružena ideja koju su sve vreme imali, Marina je zastala.

„Imam mnogo želja i planova i ja nemam dilemu da ćemo ih kada je kamp u pitanju ostvariti.  Jer svi mi koji smo uključeni u kamp njega doživljavamo kao deo naših života. Sigurna sam da će Dušan i Bilja zajedno sa nama naći i vremena i načina da te novitete uvedemo, brinući i o tome, da nikada ne narušimo veliku tradiciju i ono što nas kao Kamp čini tako posebnim i dugovečnim.  Jer kao što rekoh to je deo nas i naših života. Deo koji budi najlepše emocije i uspomene. “

Zoran Sretenović

„ Za kamp na Zlatiboru vezan sam jos od igračkih dana. U početku dolazio sam kao demonstrator, a kasnije i kao trener. Kao igrač trudio sam se da deci pokažem sve što sam naučio od prethodnika. U isto vreme taj boravak sam koristio da kroz razgovore sa profesorom Aleksandrom Nikolićem proniknem u tajne trenerskog zanata, jer sam znao da ću se tim poslom baviti kada prestanem sa igranjem.

Sva moja iskustva sa Zlatibora su nezboravna. Uvideo sam da deca, koja rade po programu legendarnog profesora napreduju znatno brže od ostalih.

S druge strane, druženje sa Acom Nikolićem otvralo mi je nove vidike za posao kojim se sada bavim. Zbog svega, postao sam i emotivno vezan za kamp na Zlatiboru, jer je on nezaobilazni deo moje karijere.
 

 

Slobodan  Boban Janković

Slobodan Janković je u košarkaškim krugovima daleko poznatiji po nadimku Boban Blek, a kako ga kaže za kamp na Zlatiboru veže  mnogo više stvari nego što može da se seti u jednom razgovoru.

„Teško je ovako setiti se svega, ali prvo što želim da istaknem, je da se ovaj kamp od drugih razlikuje po tome što tu dolaze ljudi koji žele da uče. Bez obzira kakva mu je karijera do tada i koliko ima godina. A drugo početak kampa se poklapa sa početkom moje trenerske karijere, što mi je neobično drago“, kaže Janković i nastavlja:

„SOFK-a Užice je tada rukovodila odmaralištem „Golija“ , a SIZ Dečije  zaštite donirao je sredstva za dolazak dece iz Užica na kamp. Mi smo potom ta sredstva raspodelili na svu decu. Sećam se da su igrači imali negde od 13 do 17 godina i da se zaista mnogo radilo. Da ne ponavljam mnogi su verovatno već pominjali ustajanje, šetnju do jednog terena na Čigoti, pevanje himne… i sve one stvari koje donose mnogo košarke i veliku disciplinu svakog od nas.“

„Ne mogu tačno da se setim koje godine ali gost nam je bio Džim Stinton sa Vičita Stejta. Na neverovatan način je motivisao decu da rade i bore se, pa sam sa ekipom Užica jedva pobedio selekciju koju je on trenirao ne više od 10 dana. Sa druge strane, ja sam mnogo stvari čuo, da ne kažem učio na kampu kroz razgovore sa doktorom Acom Đurovićem iz Valjeva, Rankom Žeravicom, Acom Nikolićem, Borom Džakovićem… To je neprocenjivo iskustvo.“

Boban je  posebno istakao da su na kampu  sva deca uvek bila ravnopravna i ispričao je događaj iz 1985. godine:

„U smeni u kojoj nije bilo dovoljno dece zove me moj prijatelj Rada Prvulov iz Zrenjanina i kaže:“ Dolazim sutra“. Obradovah se i pitam, koliko dece imaš, kad on kaže: „Jednog, što?“ Samo što mu nisam rekao srpsku izreku za takve situacije. A kad se dečak pojavio… On je sa takvom ozbiljnošću i lakoćom izvodio sve što je zahtevano da sam ostao u čudu. Imao je samo 12 godina i ni po čemu ostalom nije odskakao od ostalih. Bio je to Dejan Bodiroga! Tada nisam video da će biti to što je kasnije postao, ali vam je jasno da se i on koji je po radu odskakao od drugih sve radio kao i sva druga deca na kampu. Tako je bilo tada, a tako je i danas kada imamo i decu iz celog sveta. Sećam se da su nam deca iz Tjumena, nastarijeg grada u Sibiru ostala u čudu zbog količine i načina rada. Ljudi ne mogu da veruju koliko smo u stanju da ponavlčjamo detalje i ispravljamo greške svakog deteta. I to od kada ustanemo, dok kad se ne krene u krevet. Jer svi mi volimo košarku i tu smo da svakog trena budemo bolji nego što smo bili na početku treninga“